Одлука ЕСЉП-а од 16. јуна 2020. у случају Болевић (Болјевић) против Србије (жалба Н 47443/14).
У 2014. години подносиоцу представке је пружена помоћ у припреми жалбе. Жалба је касније била комуницирана од стране Србије.
Случај је успешно решио жалбу због немогућности због истека застаре да се изврши ДНК тест преминуле особе и да се преиспита коначна судска одлука којом се потврђује одрицање од очинства, донесено без знања подносиоца представке и пре него што се појавила прилика за такве тестове. У предмету је дозвољено кршење члана 8 Конвенције о заштити људских права и основних слобода.
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Пре смрти а. , бившег мужа мајке подносиоца представке, последњи је веровао да је а.његов отац. У 2011. - 2012. години, подносилац захтева је сазнао да је 1972.године, када је имао три године, донета коначна пресуда којом је одобрена тужба а. за одбијање очинства. Подносилац представке је безуспешно покушао да настави производњу у овом случају са циљем да утврди идентитет свог родног оца ДНК тестом који није био могућ 1972. године. Судови у Србији одбили су подносиоца представке, углавном се позивајући на истицање (1977.) петогодишњег рока за поновно отварање поступка у предмету и на чињеницу да је у спорном поступку подносилац представке законски именовао старатељ.
ПИТАЊА ПРАВА
О поштовању члана 8 Конвенције. Европски Суд правде је овај случај разматрао у смислу позитивних обавеза српских власти.
(а) да ли је закон испунио одбијање да се обнови производња у претходно затвореном грађанском случају и да ли је следио правни циљ. У мотивацији одлука судова окривљене државе није било знакова произвољности. Поред тога, када је у питању наставак производње у случају који је већ завршен доношењем коначне пресуде, у контексту очинства или на други начин, сама природа спора претпоставља озбиљне посљедице, између осталог, на правну сигурност. Застаре у случајевима очинства, посебно, имају правну сврху: они су дизајнирани да заштите наводне очеве од старих захтјева, чиме се упозоравају неправде које би могле настати ако судови морају донијети закључке о околностима које су се догодиле много година раније. Дакле, судови у Србији су без сумње могли легално одбити наставак производње из других разлога који нису повезани са застарама, ако су на одговарајући начин проглашени непотврђеним.
С обзиром на горе наведено, одбијање наставка производње у грађанском предмету завршеном 1970-их било је у складу са законом и имало је правни циљ да осигура правну сигурност и заштиту права других.
(Б) Да ли је поштена равнотежа. Прво, подносилац захтева је покушао да утврди идентитет свог оца, што је препознато као витални интерес који спада у заштиту конвенције и не нестаје са годинама. Друго, подносилац представке није имао начина да постигне обнову рока за рјешавање захтјева за поновном производњом у случају. Законодавство државе окривљене није дозволило да се узму у обзир специфичности ситуације подносиоца представке или да се подударају са конкурентским интересима. Треће, лични живот покојника, чији је ДНК тест требало да се уради, није могао бити негативно погођен одговарајућим захтевом. Четврто, у запису далеко упутства на то какав је положај породице покојника у погледу теста ДНК. У сваком случају, жалба подносиоца представке односила се на одбијање могућности да докаже да је а. заиста његов отац. Поред тога, према његовим сазнањима, ова чињеница није оспоравана до 2011-2012. Чак и на изводима из матичне књиге рођених много касније, 2014.и 2019. године, а. је и даље наведен као отац подносиоца представке. Коначно, Европски Суд правде се није могао сложити са аргументом српских власти да је подносилац представке могао поново да се обрати суду у оквиру грађанског поступка.
Сходно томе, задржавање правне сигурности само по себи није био довољан разлог да се подносиоцу представке ускрати право на успостављање очинства. Власти Србије признале су да судови окривљене државе нису били у стању да размотре логистичко-правно питање Да ли је а.био отац подносиоца представке, с обзиром на постојећа временска ограничења за наставак производње у овом случају. Узимајући у обзир околности случаја и преовлађујући интерес подносиоца представке, и упркос ограничењима дискреције коју су власти државе окривљене дале у садашњем контексту, власти нису поштовале његово право на поштовање приватног живота (види за поређење, мутатис мутандис, пресуду Европског Суда у случају А. Л. против Пољске (а. л. в. Поланд) од 18. фебруара 2014., жалбу Н 28609/08, и пресуду Европског Суда у случају "Р. Л. и други против Данске" (Р. Л. Денмарк) од 17. марта 2017., жалба н 52629/11, у којој су закључци о недостатку кршења члана 8 конвенције у великој мери засновани на анализи који су најбољи интереси деце која нису подносиоци захтева у овом случају).
У вези са притужбама у вези са деликатним и важним питањима као што је она која се разматра у овом случају, утичу на различите супротне интересе који се морају међусобно ускладити. У зависности од конкретних околности, то би заузврат могло довести Европски Суд правде до различитих закључака о таквим случајевима, под условом да су у складу са општим принципима.
Уредба
У случају је дозвољено кршење захтева члана 8 Конвенције (прихваћено једногласно).
Компензација
По редоследу примене члана 41 Конвенције. Европски Суд правде сматрао је да је утврђивање чињенице кршења Конвенције сама по себи довољна правична надокнада за моралну штету.