Пресуда ЕСЉП-а од 01. октобра 2019. у предмету Орловић и други против Босне и Херцеговине (жалба бр. 16332/18).
У 2018. години, подносиоци представке су помогли у припреми жалбе. Након тога, жалба је прослијеђена Босни и Херцеговини.
У случају је жалба успешно размотрена по питању неиспуњавања коначне одлуке о враћању земљишта у потпуности интерно расељеним лицима, укључујући земљиште на којем је црква саграђена. Случај је прекршио услове из члана 1 Протокола бр. 1 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
Околности случаја
Подносиоци пријава били су приморани да напусте своје домове током рата у Босни 1992-1995. Године и постану интерно расељена лица. 1997. године део земљишних парцела у власништву подносилаца представке је експроприран и пребачен у парохију ради изградње цркве. Комисија за разматрање захтева за некретнинама интерно расељених особа и избеглица (у даљем тексту Комисија) је 1999. године поништила све насилне преносе имовине или ограничења права на њу која су се догодила након 1992. године и утврдила да подносиоци представке имају право да поврате земљу. 2001. године, Министарство за избеглице наложило је повратак земље одмах. Земљиште је враћено подносиоцима представке, осим земљишта на коме се налазила црква. Покушаји подносиоца представке да им врате земљу у потпуности били су неуспешни.
ПИТАЊА ЗАКОНА
Што се тиче поштивања члана 1 Протокола бр. 1 уз Конвенцију. Стране нису оспориле да су подносиоци представке били власници спорне имовине и да су имали право да им врате земљу. Право подносилаца представке на реституцију у потпуности је утврђено одлукама Комисије и Министарства за избјеглице.
Обје одлуке су им дале право да одмах врате земљу, обје су биле коначне и извршне. Према Закону о реституцији имовине из 1998. године и Дејтонском мировном споразуму из 1995. године, власти су морале да примене одлуке Комисије.
Након тога, земљишне парцеле су враћене подносиоцима представки, осим парцеле на којој се налазила црква. Подносиоци представке су безуспешно покушали да им врате поврат земље. Обавеза државе да осигура подносиоцима захтева ефикасно остваривање права својине предвиђеног чланом 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију, захтева од домаћих власти да предузму практичне мере како би обезбедиле спровођење одлука Комисије и Министарства за избеглице. Уместо тога, власти су у почетку чак деловале супротно, дозвољавајући цркви да остане на земљи подносилаца представке. Грађански захтев подносилаца представке за њихов повраћај земљишта касније је одбачен.
Упркос чињеници да су имале двије коначне одлуке о враћању земљишта у цијелости, подносиоци пријаве још увијек нису могли након што су власти Босне и Херцеговине ратифицирали Конвенцију и њене протоколе на миран начин користити своју имовину.
Иако би одлагање извршења одлуке могло бити оправдано у специфичним околностима, власти Босне и Херцеговине нису пружиле никакво оправдање за своје неактивност у случају подносилаца захтјева. Веома дуго одлагање представљало је очито одбијање власти да изврше релевантне одлуке, остављајући подносиоце представке у неизвесности у погледу остваривања њихових имовинских права. Дакле, као резултат неуспеха власти да испоштују коначне и извршне одлуке, подносиоци представке су озбиљно погођени њиховим имовинским правима. У том погледу на њих је постављен несразмеран и претеран терет.
РЕЗОЛУЦИЈА
У случају да је дошло до кршења захтева из члана 1 Протокола бр. 1 уз Конвенцију (усвојеног једногласно).
Примењујући члан 46 Конвенције, Суд сматра да повреда утврђена у случају подносилаца представке није оставила стварни избор у погледу мера неопходних за њено отклањање. Под тим условима, узимајући у обзир посебне околности случаја, Суд је одлучио да власти Босне и Херцеговине морају подузети све потребне мјере како би осигурале потпуну проведбу одлука Комисије и Министарства за избјеглице, укључујући рушење цркве подносилаца представке, без даљњег одгађања и најкасније у року од три месеца након ступања на снагу пресуде Европског суда.
У примјени члана 41 Конвенције. Суд је доделио 5.000 евра првом подносиоцу представке и 2.000 евра за преостале подносиоце представке у односу на нематеријалну штету.