Пресуда ЕСЉП-а од 15. јануара 2019. у случају Гјини против Србије (представка бр. 1128/16).
У 2016. години, подносиоцу пријаве је помогнута у припреми представке. Након тога, представка је прослеђена Србији.
У случају је представка успешно испитивана у вези са ослобађањем власти од обавезе истраге чињеница насиља међу затвореницима, упркос непостојању жалбе која захтева покретање кривичног случаја. Случај је садржао кршење члана 3 Конвенције о заштити људских права и основних слобода.
Околности случаја
Подносилац представке је притворен због сумње да је покушао да плати накнаду приликом преласка границе лажном новчаницом од 10 евра. Током истраге био је задржан у притвору у Сремској Митровици. Касније је новчаница препозната као оригинална, а кривична пријава је одбачена.
Подносилац представке се жалио да су током његовог притвора били изложени малтретирању од стране колега затвореника који су претили да ће се претварати да ће извршити самоубиство ако некоме испричају шта се догађа. Неколико дана након што је подносилац представке почео да буде притворен, његов адвокат је приметио промене у понашању његовог клијента и тражио да затворска управа поднесе подносиоца представке у другу ћелију. Подносилац пријаве је пребачен и злостављање је престало. У каснијем грађанском процесу који је подносилац представке покренуо након пуштања из затвора, утврђено је да је патио од пост-трауматског стреса током и након његовог притвора. Подносиоцу представке је додељена одштета.
ПИТАЊА ЗАКОНА
(а) Обавеза власти да спрече злостављање или да неутралишу нанету штету. Недостатак директне умешаности државних органа у акте насиља који одговарају нивоу озбиљности која је неопходна за примену члана 3 Конвенције није изузела власти од обавеза из овог члана. Од власти се тражило да пруже ефикасну заштиту особама под њиховом јурисдикцијом, укључујући предузимање потребних мера за спречавање злостављања, које су власти знале или требале да знају.
Узимајући у обзир закључке српских судова у парничном поступку, Суд налази да је доказано да је подносилац представке трпео лоше поступање од стране својих саговорника. Према туженој влади, с обзиром да подносилац представке није поднео формалну жалбу, није се могло очекивати да му се пружи заштита од администрације институције. Међутим, Европски комитет за спречавање мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или казне (у даљем тексту - ЦПТ) извештавао је о насиљу између затвореника поменутог затвора и редовно је указивао на овај озбиљан проблем пре и после догађаја који се тичу случаја подносиоца представке. ЦПТ је констатовао велики број случајева насиља међу затвореницима и одсуство било које радње институције или власти Србије у циљу исправљања постојећег стања или смањења броја случајева насиља.
Затворски службеници требали су примјетити лоше поступање према подносиоцу захтјева, али они нису реаговали ни на један од знакова насиља, нису подносиоцу захтјева пружили сигурно окружење, нити су идентификовали, спречавали или надгледали случајеве насиља према подносиоцу пријаве.
РЕШЕЊЕ
У случају да је дошло до кршења захтева из члана 3 Конвенције (усвојеног једногласно).
(б) Недостатак истраге. Странке нису оспориле да није било истраге подносиоца представке о злостављању од стране његових саговорника. Дакле, Суд није био у стању да утврди да ли је истрага о жалбама подносиоца представке била ефикасна. Питање је било да ли је недостатак формалне кривичне пријаве подносиоца представке спречио власти да спроведу истрагу или су их ослободиле опште обавезе да истражују.
Влада је знала или требала знати за лоше поступање са подносиоцем пријаве. Ни формалне ни чињеничне околности нису спречиле истрагу. Српски закон није садржао одредбе које би спречиле затворску управу или друге органе да реагују или покрену кривични поступак. Супротно томе, српски закон је предвиђао јасну обавезу свих државних органа да пријављују кривична дела јавног тужилаштва за која су постали свесни.
Неподношење кривичне пријаве није спријечило тужиоца да покрене кривичну пријаву, а друге власти су обавијестиле тужиоца о сумњи на лоше поступање.
Недостатак директног учешћа државних органа у актима насиља који одговара степену озбиљности неопходном за примену члана 3 Конвенције није ослободио власти обавезе према овом члану Конвенције. Власти Србије биле су обавезне, бар да пруже ефикасну заштиту особама под њиховом јурисдикцијом, укључујући предузимање потребних мера за спречавање злостављања, које су власти знале или требале да знају.
РЕШЕЊЕ
У случају да је дошло до кршења захтева из члана 3 Конвенције (усвојеног једногласно).
ПЛАЋАЊЕ
У примјени члана 41 Конвенције. Суд додељује подносиоцу представке 25.000 евра на име нематеријалне штете.