ESLJP presuda od 28. novembra 2017 o slučaju "i Antovich Mirković (Antović i Mirković) protiv Crne Gore" (predstavka N 70838/13).
U 2013. godini podnosiocima predstavke je pružena pomoć u pripremi predstavke. Nakon toga, predstavka je proslijeđena Crnoj Gori.
U slučaju uspešno pregledao žalbu da uspostave CCTV u učionicama Univerziteta zaposlenih u njihovom radnom mestu, sa invazijom njihove privatnosti, što dovodi do fiksnu i reproduktivno dokumentacije ponašanja na radnom mestu. U slučaju kršenja člana 8 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
OKOLNOSTI SLUČAJA
Podnosioci prijava su bili nastavnici univerziteta. Nakon odluke dekana da se uvede video nadzor u velikom broju univerzitetskih učionica, oni su podneli žalbu Agenciji za zaštitu podataka. Agencija je zadovoljio svoju žalbu i naložio uklanjanje kamere, naročito zbog činjenice da se ne pridržava uslova za organizovanje video nadzora definisanog u članu 36. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, jer nije bilo dokaza o bezbednosnu pretnju ljudi i imovine, i dodatne izjave cilj obuke o bezbednosti nije bio uključen u listu zakonskih osnova za video nadzor. Ova odluka su ukinuli sudovi Crne Gore na osnovu toga što je univerzitet javna institucija koja obavlja aktivnosti od javnog interesa, uključujući i obuku. Publika je imala posla kao sudnici ili parlamenta, gde su profesori nikada neće biti sama, tako da ne mogu da se oslone na pravo na poštovanje privatnog života, koji bi mogao da se poremetio. Prikupljeni podaci takođe se ne mogu smatrati ličnim.
PITANJA ZAKONA
Što se tiče usaglašavanja sa članom 8 Konvencije. (a) Primenljivost. Publika univerziteta bila je radno mjesto nastavnika. Tu su ne samo učili učenike, već su imali i interakciju s njima, razvili odnose i oblikovali svoj društveni identitet. Sud je već istakao da tajno video nadzor zaposlenih na radnom mestu može se smatrati značajnim upada u svojim ličnim životima, što dovodi do stalnog i reproduktivno dokumentacije ponašanja na radnom mestu, koji nisu mogli da pobegnu zaposlenima koji su vezani ugovornu obavezu da radi na ovom mestu. Nije bilo osnova da Sud odstupi od ovog zaključka, čak iu slučaju nevsiljivog video nadzora na svom radnom mestu. Pored toga, Sud je takođe istakao da, čak i ako pravila poslodavca u vezi sa ličnom životu zaposlenih u javnom sektoru na radnom mestu su restriktivna, ne mogu da ga smanji na nulu. Posmatranje prava na poštovanje privatnog života nastavilo je da postoji, čak i ako bi to moglo biti restriktivno ukoliko je potrebno. Prikupljeni podaci video nadzorom sporne, odnosi se na "privatnost" podnosilaca i člana 8 Konvencije zbog toga bio primenjiv u ovom predmetu.
(b) zasluga. Važeći zakon (član 36. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti) izričito predviđa određene uslove, čiji je postignuće omogućeno praćenje kroz ćelije. Međutim, u ovom slučaju, ovi uslovi nisu ispunjeni, pošto je Agencija za zaštitu ličnih podataka s pravom ustanovila. U tom smislu (u odsustvu razmatranja ovog pitanja od strane sudova u zemlji), Sud nije mogao zaključiti da je mešanje u privatni život podnosilaca izazvane video nadzorom na njihovom radnom mestu nije "propisano zakonom" u smislu člana 8. Konvencije.
ODLUKA
U slučaju da je došlo do povrede zahteva člana 8 Konvencije (usvojeno sa četiri glasa "za" sa tri - "protiv").
KOMPENZACIJA
Prilikom primene člana 41 Konvencije. Sud je dodijelio 1000 eura za nematerijalnu štetu podnosiocima predstavke.